Totenhem igra strašan fudbal, Juventus šampionski! Pipita poslao Kejna i Totenhem nazad u školsku klupu (VIDEO)

Na trenutak, izgledalo je da će Italijani morati da alibi potraže u jednoj pogrešnoj sudijskoj odluci. I da je bio neki drugi Italijan možda i bi. Ali Juve nije kao ostali. Juventus je najveći. Najlukaviji. Najopasniji kad misliš da su gotovi. Torinska Stara dama punih sat vremena primala je udarce u bubrege, savijala se kao tek izniklo drvce na vetru, ali njeni koreni duboko sežu. I mnogo ih je teško počupati. Pevci su ih kljucnuli, ni sami nisu mogli da poveruju koliko su debeli. Dva gola u razmaku od samo tri minuta objasnila su Englezima tu tako tanku, a opet veliku razliku. Prosto je, Totenhem igra strašan fudbal, Juventus igra šampionski fudbal! Na Vembliju, svetilištu engleske igre, 2:1 za Juve i kraj evropske sezone za Totenhem.

Častan kraj, najblaže rečeno. Realno gledano, Totenhem je večeras bio bolji tim. Od prvog zvižduka Šimona Marčinaka kao pomahnitao napadao poslednju liniju Juventusa, saterao goste u naručje Đanluiđija Bufona, čak i preko Hjong Min Sona postigao taj gol koji je Staru damu odgurao na samu ivicu ambisa. Dva su joj bila potrebna posle toga.

Dva je i dala. Dva za tri minuta.

Gonzalo Iguain je naterao sve u Londonu da makar na trenutak prestanu sa hvalospevima o Hariju Kejnu, da bar malo stišaju ton i ne preskaču stepenike pričama o tome kako je on već sada najbolja devetka u Evropi. Nije. Možda je na dobrom, ali nije. I danas je i sam mogao da se uveri u to, jer je preko puta sebe imao jednog koji je bez dileme veći. Još u Torinu, dva komada strpao je Iguain Pevcima. Večeras i treći, pa onda i maestralna lopta za Paula Dibalu koji je ispalio fatalni hitac u mrežu Uga Ljorisa. Samo tri minuta. Takođe i tri pošto je Maks Alegri izvršio prvu izmenu i Blez Matuidija zamenio Kvadho Asamoom, dva nakon što je Štefan Lihtštajner ušao umesto Medija Benatije.

Zna nešto i taj Alegri. Zna mnogo u stvari. Jer upravo je Lihtštajner u 64. minutu centrirao sa leve strane, Sami Kedira glavom prosledio loptu na peterac, a Iguain je – majstori to uvek rade – bio na pravom mestu i spretno promenio putanju fudbala. Ljoris tu ništa nije mogao.

Nije mogao ni tri minuta kasnije. Dejvinson Sančez je verovatno mogao. Ali nije da se ni on baš svaki dan sudara sa golgeterom kakav je Iguain. Previše ga je lako Argentinac okrenuo, sasvim izbacio iz igre i potom u stilu plejmejkera pustio loptu da odkliza do Dibale. Ništa tu nije mogao Loris.

A posle toga? Još Totenhemovih napada, bilo ih je vala i dosta pretećih, ali se u tim trenucima ipak činilo da su i Pevci izgubili samopouzdanje. Da ih je Juventus u ta tri minuta toliko žestoko otresao o teren Vemblija da nisu mogli ni da sebe ubede da su bolji i da treba da prođu. Ne bi bilo nezasluženo da jesu, mada treba reći i da je Marčinak pri rezultatu 0:0 progledao kroz prste Janu Vertongenu kada je oborio Daglasa Kostu i načinio penal koji poljski sudija svirao.

Ne bi, dakle, bilo nezasluženo da jesu prošli dalje, ali večeras je bila jedna od onih utakmica koja dozvoljava da malo preformulišemo onu staru košarkašku izreku. Napad postiže golove, odbrana donosi pobede. Posebno kad imaš tu Đorđa Kjelinija da ukliza u poslednjem času i iz tako iskusnog asa kakav je Đanluiđi Bufon izmami primalni krik radosti, pa Andreu Barzaljija da u 90. minutu ispuca loptu na gol liniji.

Juve ide dalje. Juve ide gde tamo gde su samo najveći. I ne mora nikog da se boji.

Foto: Action Images / Izvor: Mozzartsport.com